У сећању

Ранко Недељковић

У сећању

Ранко Недељковић, најбољи из наше генерације, није више међу нама.

Ранка Недељковића смо познавали из краја, основне школе, гимназије, са факултета, из Абрашевића.

Он је био вансеријски човек. Био је вуковац у време када је то заиста нешто значило. Интелигенцијом коју је тешко превазићи, беспрекорног васпитања и разумевања за све око себе. Узор непрестани за све нас који су имали ту привилегију да буду његови пријатељи.

Био је перфектан студент Природно математичког факултета Универзитета у Београду, одсека математика, групе статистика. Магистррирао је и докторирао на Природно математичком факултету као од шале, забављајући се. У време када се дипломе нису могле купити на ћошку или у кафани или партијској канцеларији.

Био је омиљен асистент и наставник својим студентима. Сећамо га се и као пожртвованог директора Савезног завода за статистику. Опет морамо напоменути да је то све остврио без чланства у било којој партији.

Све поштено и радом заслужено.

Септембра 1965.године Ранко је постао члан фолклорног ансамбла КУД Абрашевић код Радована Чолића, нашег „Пинокија“. Један куриозитет је везан за тај догађај, који ми, његови пријатељи, никада нећемо заборавити. Он показује колико је Ранко био свестран. Све нам је то испричао наш члан Милан Брујић.

Каже, „дођосмо нас двојица на аудицију и то на мој наговор. И Ранко прође, а ја не. После су примили и мене, само зато што момака није било довољно“.

Као члан великог фолклорног ансамбла КУД Абрашевић, Ранко је успешно играо игре из Шумадије, Нишаву, Гламочко немо коло и Еро. Од 1968.године, успешно је наставио каријеру играча код Борисава Јовића, играјући Влашке игре, игре из села Божице, Крајиште и наравно партизанске игре. Активно је ограо до 1976.године, да би затим био члан управног одбора Друштва, члан уметничког савета и потпреседник Абрашевића. У сваки камен здања КУД Абрашевић је уткан његов рад, труд и залагање.

Памтимо га као омиљеног вођу пута млађих генерација. Помагао је да се најлепша слика наше домовине покаже широм света, где је Абрашевић гостовао.

Био је активан у Друштву до последњег дана живота. Још недељу дана пре изненадне смрти, помагао нам је да се присетимо делова неких кореографија и заборављених корака.

Послењи пут је обукао ношњу и опанке и са нама одиграо игре из Србије на свечаној прослави 105-те годишњице Абрашевића у Сава Центру 2005.године.

Ми, његови вршњаци, памтимо га по многим добрима.

У време када рачунара није било, ми то нисмо ни осетили, јер ту је био Ранко. Бројеви телефона, адресе, рођендани? Требало је само Ранка питати. Знао је све поставе, позиције играча и њихова имена кроз генерације. Монографија Абрашевића и јубилеји 95,100 и 105 година Друштва су у многим детаљима реализовани, захваљујићи његовом рачунском памћењу.

И овај интернет сајт Абрашевића је остварен његовим радом.

Ранко је имао велики број пријатеља. Сви ви сте сведоци како је стварао и неговао пријатељства. Водио је бригу непрестано о свима. Окупљао нас је и био иницијатор наших дружења.

Не можемо да заборавимо како је припремио о организовао прославу 100-ог и 101-ог рођендана наше омиљене професорке математике из Прве Београдске гимназије. Замислите видео линк између Париза и кафића „Муха“ у улици Краља Петра и гашење свећица на торти испред камера, озареног и у исто време сузног лица наше професорке у Паризу. Тако је Ранко неговао пријатељство и стварао историју. Историју, јер је легендарни Мика Алас био професор нашој драгој „Коказраки“, професорки математике.

Ранко је радо путовао. Држава у којој је рођен, била је за њега превише мала. Боравио је неколико година у Канади, обишао и Амерички континент на северу и југу. Са супругом и сином старим само 2 године, провео је месец дана у Аргентини и Буенос Аиресу. За њега нису били далеко ни Аустралија ни Кореја, ни хладни север Европе – Финска, Исланд ни Русија. Није му било тешко да вози и неколико хиљада километара до Шпаније. Био је одличан возач и у томе је неизмерно уживао.

Сплаварио је реком Таром годинама. Логоровао је са нама и пентрао се стазама којима најчешће само дивокозе пролазе. Увек је био расшположен, весео и спреман да пружи помоћ свакоме коме је била потребна.

Таквог се Ранка сећамо ми његови пријатељи.

Тасквог Ранка ће се сећати и његова породица према којој је показивао неизмерну пажњу и пожртвовање. Женидбу Ранка са Тањом и рођење њиховог сина Јована прослављали смо сви ми заједно са Ранком. Његова срећа је била и наша срећа, његов смех је био и наш смех и само тако смо могли да му вратимо бар мало пажње и пожртвовања које је носио у себи и издашно пружао свима нама.

Улице Београда, Кнез Михајлова, Седмог јула, а сада Краља Петра, Грачаничка, Цара Лазара, Калемегдан, Дорћол, Ваздушна бања и Пролеће, више никада неће бити исти за све нас који смо познавали Ранка.

Опростили смо се од Ранка последњи пут. Поносно можемо рећи да смо испратили најбољег међу нама и кума који је био најбољи на свету. Да верујте, Ранко је био најбољи и најприснији кум од свих кумова на овом свету. А знамо колико нама у Србији значе кумови. Они су увек са нама и онда када рођена породица то више не може.

Лака ти земља била драги наш куме, незаборавни пријатељу Ранко.